 Na Bučeđu se mogu potrošiti dani u planinarenju, a mi smo imali u planu samo da se sledećeg jutra popnemo na najviši vrh, Omu (2505m). Planinarenje do tamo je prilično lagano, sve se odvija na prostranom golom platou, ali je problem bio u tome što tog sledećeg jutra – nije bilo. Umesto njega nas je sačekala neprozirna belina u kojoj nije postojalo ništa osim doma i nas u njemu, a i to pod uslovom da se držimo blizu jedno drugome. Vremena za čekanje boljeg vremena nismo imali pa smo odučili da krenemo u spust sa planine, trudeći se da pogodimo puteljak za Sinaju. To je u početku bilo vrlo teško i nije nam naročito polazilo za rukom da se udaljimo od doma. (Dok sam tapkao kroz nevidelo često mi je padao na pamet onaj dedica iz Felinijevog "Amarkorda" koji se izgubi u magli ispred svog dvorišta.)
No magla se onda podigla za trenutak, toliko da smo mogli da vidimo putić i konačno krenemo njime. Vazduh se polako čistio i postjao bistriji pa smo mogli bolje da osmotrimo goli teren po kome smo se kretali: kad nije bio sasvim krševit, ličio je na mongolsku stepu. Što u prevodu znači da je bio velika inspiracija. Posle jedne seanse nošenja bicikala uz kameni kuloar izbili smo, još uvek na visini od oko 2000m, nad završni deo spusta i tada na našu radost konačno bili nagrađeni divnim pogledom iz oblaka na varošicu Sinaju.
Spust do dole nije bio jednostavan jer je puteljak ponegde bio vrlo strm ili nestajao, odnet odronima i i prolećnim kišama. Bili smo zadovoljni što nam je prevoz žičarom prethodnog dana obrnuo planove i uštedeo (planirani) uspon ovuda: bila bi to žestoka avantura.
Motke na levoj slici služe za orijentaciju kad ove predele prekrije sneg.
Oblaci na desnoj slici služe za orijentaciju kad duša uzleti visoko.
Na ulazu u Sinaju koja se stisla uz vertikale u korenu Bučeđa te su zato najviši delovi mesta preko sto metara iznad centra, nalazi se "Taverna Sarbuluj" (Srpska taverna). Vlasnik je naš zemljak a restoran je jedan od najpoznatijih u Rumuniji. Cene su visoke za tamošnje prilike ali glavni kuvar je kažu basnoslovno plaćen a štimung prave orkestri iz Srbije. Praši se (opšte)narodna klasika i Bregovićeve numere uz koje Rumuni obrađuju vene oštrim predmetima. Nas je ipak najviše opčinio WC u kome postoji automatsko navlačenje higijenskog papira na daske na šoljama. Zato što u najvećem broju srpskih restoranskih WC-a na klozetskim šoljama automatski može da se navuče samo neka bolest.
Priča o Sinaji (Sinaia) počinje 1695, godine, kada se rumunski plemić Mihai Kantakuzino vratio sa hodočašća po bibijskoj gori Sinajskoj i na ovom mestu osnovao manastir. Ali od 1870. godine kada ju je kralj Karol I izabrao za svoju letnju rezidenciju, Sinaja je postala poznata kao "Biser Karpata" i, ironičnim obrtom sudbine, kao centar mondenskog života kraljevine. Manastir je opstao do danas a mondenski život se tek poslednjih godina ponovo vaspostavlja: varošica je danas jedan od glavnih ski-centara Rumunije a mnogobrojne zanosne ali oronule stare vile čekaju, poput razmaženih dama iz visokog društva, neke nove parajlije koje će umeti da potroše pare na njih.
[Toplo preporucujemo da procitate cijeli tekst sa mnostvo izuzetnih fotografija: "1000 km pĺ Karpatima i Transilvaniji"]
/webmaster
|
